Насловна | О Општини | Упознајте Пожегу
Упознајте Пожегу

Читаво подручје Пожеге представља широку природну котлину која заузима област око горњег тока Западне Мораве и доњих токова река Скрапеж и Ђетиње, смештена је између Овчара и Каблара на истоку, Трешњице на западу, Маљена на северу и Благаје на југу.

Испод плодне земље и њених течних обала и питомих побрђа леже моћни слојеви стена као једини, али изванредно објективни научни аргументи за утврђивање њене геолошке прошлости. У контексту посматрања широких геолошких простора пожешка котлина чини део прибрежног рељефа који се формирао око панонског басена, који је кроз време од око 225 милиона година, у току трајања мезозојске и генозојске ере, прошао кроз више копнених и морских фаза које су се међусобно смењивале.

Геолошки састав земљишта

У геоморфолошком погледу, Пожешку котлину карактеришу тријаски кречњаци на њеном јужном и југозападном ободу, док су остале стране тог обода састављене од млађих палеозојских шкриљаца, тријаских и кретацијских кречњака и серпентина. Најнижа језерска тераса на чијем се нивоу данас налази гробље и црква лежи на висини од око 350 метара надморске висине, изнад које су још две више терасе и најзад клиф лорета. Многе косе околних брда које уоквирују пожешку котлину на просечној висини од 450 метара састоје се од језерских седимената који су састављени од песковитих глина и шљунака од кварца и шкриљаца и језерско дно налази се на просечној висини од 453 метра, а најнижа зона алувијалне равни, која чини дно котлине, на просечној надморској висини од 304м. Ова најнижа зона истовремено је зона алувијалне равни Скрапежа, Ђетиње и Моравице, трију река које теку пожешком котлином.

Геолошки састав земљишта на ширем простору пожешког краја је разнолик. Палеозојски шкриљци разних варијетета распростањени су преко Жудовине, Миљаковине, па све до Пожеге, и даље низ Мораву, до Гугља. Сам Лорет и предели источно од њега састављени су мезозојских кречњака, а у области око Гојне Горе преовлађују серпентини често обложени танким појасом кретацијских слојева, као што је случај са подручјем Горње Добриње и Гојне Горе где се тај појас састоји од плочастих лапораца, или на простору између Душковаца и Љутица где је састављен од лапорастих кречњака и глине, кварца, и црвених пешчара. Од Горње, Средње, и Доње Добриње преко Јежевице и слојевима лисног и чврстог лапорца, глине и лигнита. Између Горње Добриње и Гојне Горе налазе се слојеви кретацијског лапорца као непосредне подлоге терцијерским слојевима. Иначе, око Горње Добриње карактеристичан је модри и бели кречњак који се протеже према Папратишту, Табановићима и све до Гугља и Мораве. Крај око Тучкова богат је кречњаком који је удружен са глиницом. Од премско-тријаских кречњака и конгломерата састављен је Мађер и делови земљишта северно одавде према Дражиновићима и даље све до Субјела. 

Пожега у епохама археолошке прошлости

У пожешкој котлини постоје три привредно-географске зоне које указују на многе могућности њене економске експлоатације. Једна од зона је зона алувијалне равни која чини најниже дно котлине, необично плодно и погодно за узгајање пољопривредних култура, нарочито кукуруза, пшенице и поврћа, као и питомих ливада. Друга је зона неогеног побрђа, која уоквирује алувијалну раван са благим косама погодним за гајење озимних усева и воћа, а које су до 1830. године највећим делом биле покривене храстовом шумом. Трећа зона припада котлинском оквиру са знатно поснијом земљом и средњом надморском висином од 700 метара, која је највише погодна за ратарске културе, планинског карактера: траве, ливаде и воће.

Овакав, до извесне мере необичан приступ и увод у археолошку прошлост овог подручја није без значаја за оцену његове погодности за насељавање и најстаријих људских популација. Искуства стечена кроз бројна систематска истраживања станишта на којима је живео, радио и стварао праисторијски човек широм Европе и Азије, показује да је нарочито човек неолитске епохе, имао рафиниран природан инстинкт и велико искуство у одабирању места и ужег подручја свог настањивања, при чему је поред погодног географског положаја и близина река један од значајних чинилаца била и оцена могућности економске експлоатације терена одабраног за егзистенцију. У том погледу пожешки крај, узимајући у обзир све оно што се односи на његов географски положај, истински је пружао све могућности за добар и удобан живот. Отуда прва насељавања у пожешком крају везују се у средњој фази неолитске епохе, 2600 година пре нове ере.

Становништво

Села око Пожеге формирају се углавном досељавањем становништва из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештера, Сјенице и из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18., што се наставља све до краја 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из новопазарског Санџака, улазе у Србију, преко границе на Јавору, Кокином Броду, Ступској чесми и Мокрој Гори, остају у ужичком крају као етапној или прелазној зони. А затим иду долином Дрине и западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.

У етнографском размештају најстарији досељеници заузимају сунчане планинске стране на северу Маљена и Црнокосе, на истоку Овчара и Каблара, на југу Благаје и на западу Трешњице. Насељавају се у затворене долине без ветрова, избегавају се каменити терени и места са јаким струјањем ветра. Досељено становништво се групише у поједина села, према месту одакле су дошли: села око Пожеге населили су становници са Бијелих брда, из Вишеградског краја, Источне Босне, Колашина, Језера, Никшићких рудина, Сјенице, Грахова; у добрињска села долазе становници из околине Прибоја, Нове Вароши, Осата, Братоножића и са Златибора; у маљенска села стижу становници из Мораче, Дробњака, Старог Влаха; а села са десне стране Ђетиње највише су насељена становницима са Златибора. Малобројни староседеоци, старинци који су остали на подручју ужичке Црне Горе у околини Пожеге, запљускивани сталним таласима миграција губе своје етно биолошке особине. Главне црте у карактеру, навикама и обичајима становника овог краја дали су динарски досељеници. Они су високог стаса, кошчати, издржљиви, одлучни, енергични, добродушни, гостопримљиви, чувају традицију и савесно одржавају родбинске везе.

Миграција становништва у крајеве око Ужица и Пожеге се наставља у доба Милошеве Србије. У склопу аграрне политике вршена је унутрашња колонизација. Зато су постојали војни, политички и економски разлози. Масовно насељавање требало је етнички да ојача гранично ужичко подручје, отуда брат кнеза Милоша, Јован Обреновић непосредно руководи овом колонизацијом. Он повремено долази у овај део Западне Србије, издаје наређења кнезовима ужичке Црне Горе, Јовану Митровићу Демиру из Дражиновића и Павлу Штулу из Каленића. Тада је у околини Пожеге било доста слободне земље, сеоских утрина и травних површина, као и напуштених муслиманских имања. У пролазу кроз ужички крај 1829. године Ото Дубислав Пирх је о томе записао: „Добрињска котлина је врло пространа и плодна, али је мало обрађена, кућерци су разбацани у великом одстојању један од другог.“

На основу званичних докумената може се пратити демографско кретање становништва у пожешком крају од 1818. до 1844, године, а које изражено у бројкама се увећава за пет пута у наведеном периоду.

Друштвено-економске прилике

У току ратова за ослобођење и уједињење од 1912-1918. године, Пожега са околином налазила се у истуреном граничном подручју у првој борбеној линији. На фронту у заробљеничким логорима од епидемија (шпанска грозница 1918. год) овај крај је поднео велике људске жртве. Тачне губитке људства тешко је утврдити, али се на основу демографским промена у броју присутног становништва пре и после рата може извести закључак да је број становништва умањен за више од 20%. Пре балканских ратова становништво Пожеге се константно увећавало, а у раздобљу ослободилачких ратова у варошици су запажени велики демографски губици, тако да је после рата приликом првог пописа становништва 1921. године број становника опао за 249 лица. У послератном периоду осећа се лагани прилив становништва у варош из близине и даље околине Пожеге. Карактеристичан је пораст броја трговаца и занатлија, који чине основу активног становништва поред којих се повећава и број државних чиновника, занатлијских радника и других занимања.

Између два рата није се мењала урбанистичка композиција вароши, тако да је у основи остала иста као и у прошлом веку. Међутим, како се повећавао број становништва, центар Пожеге се све више урбанизује у повећању броја кућа на правцу главних улица, а трасирају се и бочне саобраћајнице које су повезане са чаршијом. Грађевинску делатност усмерава општинска управа у складу са постојећим законским прописима и економским могућностима. У средишту Пожеге, око трга подигнуте су јавне зграде и установе, стамбене куће, занатлијске и трговачке радње. Варошица на Скрапежу, постаје административни, економски и културни центар ширег подручја које обухвата не само пожешки срез, већ и делове драгачевског и ариљског краја.

У послератном развоју привреде у Пожеги се постижу завидни резултати на свим пољима, и поред чињенице да у то време у самом граду живи свега 2710 становника. Запослено становништво у друштвеном сектору, које је вођено као осигурани радници, службеници и намештеници износио је 1303 од чега 183 жене. Укупно у привреди било је 762 лица, а у државној управи 541 радник. Привредни и занатски развој Пожеге условио је нагли пораст становништва који је све више мигрирао са села и запошљавао се. Велики допринос имала је изградња порушених мостова, поправка путне и железничке мреже, изградња нове железничке пруге нормалног колосека (изградња барске пруге), нормализација пруге уског колосека од Пожеге до Чачка, доприносила је већем развоју индустрије, трговине и других привредних грана. Највећи значај и водеће место у развоју Пожеге тада заузимала је индустрија, пољопривреда, трговина, грађевинарство, саобраћај и туризам. Овоме свакако доприноси географски положај града Пожеге, раскрснице железничког и друмског саобраћаја, што омогућује брзо и лако снабдевање сировинама и другим потребним производима. Временом се развијала метална, текстилна, индустрија грађевинског материјала, грађевинска, дрвна, као и индустрија за прераду сточне хране и кондиторских производа. Прво изграђено предузеће са циљем да поспеши и интензивира развој пољопривреде била је „Будимка“. Сва остала предузећа развијају се из малих, такорећи занатских радионица и то сопственим напорима радних људи и грађана Oпштине, јер значајних инвестиција шире друштвене заједнице никада није било.