Пожега
Насловна | О Општини | Упознајте Пожегу
Упознајте Пожегу

Читаво подручје Пожеге представља широку природну котлину која заузима област око горњег тока Западне Мораве и доњих токова река Скрапеж и Ђетиње, смештена је између Овчара и Каблара на истоку, Трешњице на западу, Маљена на северу и Благаје на југу.

Испод плодне земље и њених течних обала и питомих побрђа леже моћни слојеви стена као једини, али изванредно објективни научни аргументи за утврђивање њене геолошке прошлости. У контексту посматрања широких геолошких простора пожешка котлина чини део прибрежног рељефа који се формирао око панонског басена, који је кроз време од око 225 милиона година, у току трајања мезозојске и генозојске ере, прошао кроз више копнених и морских фаза које су се међусобно смењивале.

Геолошки састав земљишта

У геоморфолошком погледу, Пожешку котлину карактеришу тријаски кречњаци на њеном јужном и југозападном ободу, док су остале стране тог обода састављене од млађих палеозојских шкриљаца, тријаских и кретацијских кречњака и серпентина. Најнижа језерска тераса на чијем се нивоу данас налази гробље и црква лежи на висини од око 350 метара надморске висине, изнад које су још две више терасе и најзад клиф лорета. Многе косе околних брда које уоквирују пожешку котлину на просечној висини од 450 метара састоје се од језерских седимената који су састављени од песковитих глина и шљунака од кварца и шкриљаца и језерско дно налази се на просечној висини од 453 метра, а најнижа зона алувијалне равни, која чини дно котлине, на просечној надморској висини од 304м. Ова најнижа зона истовремено је зона алувијалне равни Скрапежа, Ђетиње и Моравице, трију река које теку пожешком котлином.

Геолошки састав земљишта на ширем простору пожешког краја је разнолик. Палеозојски шкриљци разних варијетета распростањени су преко Жудовине, Миљаковине, па све до Пожеге, и даље низ Мораву, до Гугља. Сам Лорет и предели источно од њега састављени су мезозојских кречњака, а у области око Гојне Горе преовлађују серпентини често обложени танким појасом кретацијских слојева, као што је случај са подручјем Горње Добриње и Гојне Горе где се тај појас састоји од плочастих лапораца, или на простору између Душковаца и Љутица где је састављен од лапорастих кречњака и глине, кварца, и црвених пешчара. Од Горње, Средње, и Доње Добриње преко Јежевице и слојевима лисног и чврстог лапорца, глине и лигнита. Између Горње Добриње и Гојне Горе налазе се слојеви кретацијског лапорца као непосредне подлоге терцијерским слојевима. Иначе, око Горње Добриње карактеристичан је модри и бели кречњак који се протеже према Папратишту, Табановићима и све до Гугља и Мораве. Крај око Тучкова богат је кречњаком који је удружен са глиницом. Од премско-тријаских кречњака и конгломерата састављен је Мађер и делови земљишта северно одавде према Дражиновићима и даље све до Субјела. 

Пожега у епохама археолошке прошлости

У пожешкој котлини постоје три привредно-географске зоне које указују на многе могућности њене економске експлоатације. Једна од зона је зона алувијалне равни која чини најниже дно котлине, необично плодно и погодно за узгајање пољопривредних култура, нарочито кукуруза, пшенице и поврћа, као и питомих ливада. Друга је зона неогеног побрђа, која уоквирује алувијалну раван са благим косама погодним за гајење озимних усева и воћа, а које су до 1830. године највећим делом биле покривене храстовом шумом. Трећа зона припада котлинском оквиру са знатно поснијом земљом и средњом надморском висином од 700 метара, која је највише погодна за ратарске културе, планинског карактера: траве, ливаде и воће.

Овакав, до извесне мере необичан приступ и увод у археолошку прошлост овог подручја није без значаја за оцену његове погодности за насељавање и најстаријих људских популација. Искуства стечена кроз бројна систематска истраживања станишта на којима је живео, радио и стварао праисторијски човек широм Европе и Азије, показује да је нарочито човек неолитске епохе, имао рафиниран природан инстинкт и велико искуство у одабирању места и ужег подручја свог настањивања, при чему је поред погодног географског положаја и близина река један од значајних чинилаца била и оцена могућности економске експлоатације терена одабраног за егзистенцију. У том погледу пожешки крај, узимајући у обзир све оно што се односи на његов географски положај, истински је пружао све могућности за добар и удобан живот. Отуда прва насељавања у пожешком крају везују се у средњој фази неолитске епохе, 2600 година пре нове ере.

Становништво

Села око Пожеге формирају се углавном досељавањем становништва из Црне Горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештера, Сјенице и из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18., што се наставља све до краја 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из новопазарског Санџака, улазе у Србију, преко границе на Јавору, Кокином Броду, Ступској чесми и Мокрој Гори, остају у ужичком крају као етапној или прелазној зони. А затим иду долином Дрине и западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.

У етнографском размештају најстарији досељеници заузимају сунчане планинске стране на северу Маљена и Црнокосе, на истоку Овчара и Каблара, на југу Благаје и на западу Трешњице. Насељавају се у затворене долине без ветрова, избегавају се каменити терени и места са јаким струјањем ветра. Досељено становништво се групише у поједина села, према месту одакле су дошли: села око Пожеге населили су становници са Бијелих брда, из Вишеградског краја, Источне Босне, Колашина, Језера, Никшићких рудина, Сјенице, Грахова; у добрињска села долазе становници из околине Прибоја, Нове Вароши, Осата, Братоножића и са Златибора; у маљенска села стижу становници из Мораче, Дробњака, Старог Влаха; а села са десне стране Ђетиње највише су насељена становницима са Златибора. Малобројни староседеоци, старинци који су остали на подручју ужичке Црне Горе у околини Пожеге, запљускивани сталним таласима миграција губе своје етно биолошке особине. Главне црте у карактеру, навикама и обичајима становника овог краја дали су динарски досељеници. Они су високог стаса, кошчати, издржљиви, одлучни, енергични, добродушни, гостопримљиви, чувају традицију и савесно одржавају родбинске везе.

Миграција становништва у крајеве око Ужица и Пожеге се наставља у доба Милошеве Србије. У склопу аграрне политике вршена је унутрашња колонизација. Зато су постојали војни, политички и економски разлози. Масовно насељавање требало је етнички да ојача гранично ужичко подручје, отуда брат кнеза Милоша, Јован Обреновић непосредно руководи овом колонизацијом. Он повремено долази у овај део Западне Србије, издаје наређења кнезовима ужичке Црне Горе, Јовану Митровићу Демиру из Дражиновића и Павлу Штулу из Каленића. Тада је у околини Пожеге било доста слободне земље, сеоских утрина и травних површина, као и напуштених муслиманских имања. У пролазу кроз ужички крај 1829. године Ото Дубислав Пирх је о томе записао: „Добрињска котлина је врло пространа и плодна, али је мало обрађена, кућерци су разбацани у великом одстојању један од другог.“

На основу званичних докумената може се пратити демографско кретање становништва у пожешком крају од 1818. до 1844, године, а које изражено у бројкама се увећава за пет пута у наведеном периоду.

Друштвено-економске прилике

У току ратова за ослобођење и уједињење од 1912-1918. године, Пожега са околином налазила се у истуреном граничном подручју у првој борбеној линији. На фронту у заробљеничким логорима од епидемија (шпанска грозница 1918. год) овај крај је поднео велике људске жртве. Тачне губитке људства тешко је утврдити, али се на основу демографским промена у броју присутног становништва пре и после рата може извести закључак да је број становништва умањен за више од 20%. Пре балканских ратова становништво Пожеге се константно увећавало, а у раздобљу ослободилачких ратова у варошици су запажени велики демографски губици, тако да је после рата приликом првог пописа становништва 1921. године број становника опао за 249 лица. У послератном периоду осећа се лагани прилив становништва у варош из близине и даље околине Пожеге. Карактеристичан је пораст броја трговаца и занатлија, који чине основу активног становништва поред којих се повећава и број државних чиновника, занатлијских радника и других занимања.

Између два рата није се мењала урбанистичка композиција вароши, тако да је у основи остала иста као и у прошлом веку. Међутим, како се повећавао број становништва, центар Пожеге се све више урбанизује у повећању броја кућа на правцу главних улица, а трасирају се и бочне саобраћајнице које су повезане са чаршијом. Грађевинску делатност усмерава општинска управа у складу са постојећим законским прописима и економским могућностима. У средишту Пожеге, око трга подигнуте су јавне зграде и установе, стамбене куће, занатлијске и трговачке радње. Варошица на Скрапежу, постаје административни, економски и културни центар ширег подручја које обухвата не само пожешки срез, већ и делове драгачевског и ариљског краја.

У послератном развоју привреде у Пожеги се постижу завидни резултати на свим пољима, и поред чињенице да у то време у самом граду живи свега 2710 становника. Запослено становништво у друштвеном сектору, које је вођено као осигурани радници, службеници и намештеници износио је 1303 од чега 183 жене. Укупно у привреди било је 762 лица, а у државној управи 541 радник. Привредни и занатски развој Пожеге условио је нагли пораст становништва који је све више мигрирао са села и запошљавао се. Велики допринос имала је изградња порушених мостова, поправка путне и железничке мреже, изградња нове железничке пруге нормалног колосека (изградња барске пруге), нормализација пруге уског колосека од Пожеге до Чачка, доприносила је већем развоју индустрије, трговине и других привредних грана. Највећи значај и водеће место у развоју Пожеге тада заузимала је индустрија, пољопривреда, трговина, грађевинарство, саобраћај и туризам. Овоме свакако доприноси географски положај града Пожеге, раскрснице железничког и друмског саобраћаја, што омогућује брзо и лако снабдевање сировинама и другим потребним производима. Временом се развијала метална, текстилна, индустрија грађевинског материјала, грађевинска, дрвна, као и индустрија за прераду сточне хране и кондиторских производа. Прво изграђено предузеће са циљем да поспеши и интензивира развој пољопривреде била је „Будимка“. Сва остала предузећа развијају се из малих, такорећи занатских радионица и то сопственим напорима радних људи и грађана Oпштине, јер значајних инвестиција шире друштвене заједнице никада није било.

 
maltepe escort
deneme bonusu veren siteler deneme bonusu veren siteler
zlibrary ai nude
hot fuck in bed plus belle rousse au monde moti gand xxx hd video
casinositeleri.uk.com
deneme bonusu veren siteler redbullholdenracing.com bankoaltilim.com
deneme bonusu
deneme bonusu veren siteler
canlı bahis siteleri
deneme bonusu veren siteler
betebet
bostancı escort beykoz escort
deneme bonusu veren siteler
deneme bonusu
deneme bonusu
casino siteleri
güvenilir casino siteleri
deneme bonusu veren siteler
casibom
deneme bonusu veren siteler
deneme bonusu veren siteler